Odgovaranje na Moje misli izrazene kroz slovo

Ostacu zeljna mirisa prvih ljubicica , divljih ,  skrovitih medju spomenicima porte .

Spomenici stoje i danas , istina nakrivljeni, pali, optoceni mahovinom, izbledela uklesana slova, ali su tu , ali zasto ljubicica vise nema .Sta to unisti prolecno plavetnilo i najlepsi ukras medju spomenicima .

Moje misli u slici ...

Muskarac mog zivota 

Sedimo nas dve, drugarice sa Akademije , sada i koleginice .Ne bliske prijateljice ,ali dovoljno da jedna drugu razumemo i u onom nekazanom .Ukacile iste zivotne vrednosti , patrijarhalno vaspitanje .

Uz kafu , tako o svemu i svacemu i u neko doba pred polazak gleda knjige na mojoj polici i kaze : "das neku da citam , onu zensku laganu ..."

Mali grc u stomaku, strepnja i zabuna , videce one 4 odabrane , one koje ne zajmim, koje cuvam za poneti Bogu na istinu.Bice to moj jedini prtljag , lagan prelazak granice .Da imam nesto blisko dok se ne snadjem u nepoznatom svetu , dok se ne uklopim .

Nudim Jelenu Bacic Alimpic, zalutali poklon koji ni otvorila nisam , ne zelim ni da se secam ko me toliko ne poznaje da bi mi njene knjige poklonio , ali kaze citala je .

Kopam po knjigama i izvucem Gijem Muso - Kako bih bez tebe i velikodusno dajem .

Mislim dok je ispracam , da je to sudbinski, da se bas za tu knjigu uhvatim , jer upravo ovih dana gubim nekoga ili nesto  i shvatam da sam oslobodjena , jer to kako cu bez tebe je za mene isto kao i sa tobom ..ni sa tobom , ni bez tebe ja tebe nisam imala.

Dok je izlazila udahnula sam svez vazduh i lako cu dalje punim plucima .

Svako nas voli onoliko koliko smo mu potrebni i dokle smo mu potrebni .

Ne mislim na doslovno iskoriscavanje i one svakodnevne potrebe, materijalne ili telesne , mislim na emotivne potrebe .

Tu nastaje i problem , patnja svakog raskida , jer boli to sto vise nismo potrebni , ne zadovoljavamo tu potrebu.Mi vise ne popunjavamo to emotivno gnezdo.

Zaboravljamo pritom da smo i mi sami  nekoga prisvojili da zadovolji nase emotivne potrebe i kad postanemo siti gasimo vatru i napustamo kazan koji nas je hranio .

Mogu preci preko uvrede,mogu oprostiti nepravdu,mogu razumeti strah koji te tera na greh,sve to mogu baciti pod noge, samo te molim,ne brisi mi secanja,to ti ne bih mogao oprostiti nikada.

LZ

Dodju kad kad ovakve noci,dodju i zadrze se.San se izgubi,ta skitnica stara,vrelina se pod kozu useli i rasplamsa kao da je mehovi gone.Traje to,kao godina da je,traje prokleta noc kada se sem tisine nista ne cuje,kada su misli jedino glasne,kada su zidovi tesni,kada mi vazduh fali.Traje noc pusta,prokleta,zore nema,suza u oku,krik u grlu,vapaj,javi se.

L Z

Mirisalo je to jesenje vece  na prolece, duvao topao vetar koji je zlo donosio .

Strepnja se ustolicila u svakom delu svesti i nemilosrdno sibala , umarala se nije ni kad spavam .

Topao vazduh i miris hleba sirio se iz pekare i cinilo mi se da je komad namazan kajmakom resenje za sve .Pozelela sam da setam , jedem i mrvice hrskave korice prosipam za sobom .

Kupila sam hleb .Iza mene stajao je muskarac koji je lepo mirisao, videla sam obrise , tamna trenerka , brada .Cinilo mi se da je sudbinski tu , da nas je taj miris spojio .

Htela sam da ga zamolim da sa hlebom pod jednom ,a sa mnom u drugoj ruci povede me u spokoj.

Ne zalivaj tugu suzama,moze puno da naraste.Unisti taj korov osmehom i videces kako ce ti prijati sunce novog jutra.

LZ

Ponovo sam,cetiri zida,prozor kroz koji svetlost ne prolazi,hladan kamin,po stolu ostatci od hrane,sudopera puna prljavih sudova,cesma dosadno kaplje.Sam,neobrijan,kosa porasla,neuredna,pogled prazan,oko mutno,sam,ponovo.Ni muziku ne slusam,ne prija mi,smeta mi,svaka je pesma tuzna,u svakoj strofi prepoznam sebe,tebe,nas i onda mi samoca teze padne.Nisam gladan,ne jede mi se,ruke mi drhte,valjda mi nije dobro,nije ni vazno.

Noc,to je tek muka,ne pozelim da zaspim ,odmah mi u san dodjes,nasmejana,ozarenog lica,kazes,matori,sta je sa tobom,nisi to ti,onda se preko tvog lepog lica razvuce osmeh,jedinstveni,prelep,srce mi zaigra,krv mi se uzburka,pruzim ruke ka tebi ti pruzis ruke ka meni,pridjemo jedno ka drugome tik da se dodirnemo usnama i onda,budjenje,bol u zeludcu,valjda je glad,bol u glavi,telo obliveno znojem,u sobi mrak i muk.Svaku noc tako,svaki dan tako,dokle,ne znam.

Komsije me izbegavaju,kazu ,lud,steta,bio je dobar covek,rodjaci mi vise ne dolaze,valjda me se stide,mozda su i u pravu,i jedni i drugi,mozda je sve sto kazu istina.

Istina da samo lud covek moze ludo da voli kao ja tebe,ludo da se preda,ludo dusu otvori i srce ponudi kao da je jeftini suvenir,samo lud covek kao ja,mozda su u pravu.

Nikada mi nije bilo jasno zasto sedim na naslonu klupe,na onoj uskoj dasci koja normalnima ledja odmara.Isto to radim i sada,dok gledam ka parku,lepom zelenom tepihu uokvirenom drvoredom. Gledam,sve je isto a nista isto nije,ista stabla ali veca,deblja,iste staze ali ugazene,prosirene,fontana ista ali puna novcica i cveta od lokvanja cak i po koja patka zapliva.Sve isto a nista isto nije,kao i kod ljudi.Dok sedim na naslonu klupe,naslonjen laktovima na kolena,razmisljam,zasto,zasto je to tako,ko je kriv.Ko je kriv sto ja onaj isti,onaj stari, onaj sto je znao zapevati a nije se stideo ni zaplakati,isti nisam.

Zena,to je jedini odgovor koji mi smisla ima,zena je kriva,zena.Zulja me daska ali nedam se,misli mi naviru,kockice odgovora sklapam,bar mi se tako cini.Prava zena,to je jos tacniji odgovor,prava zena je kriva za to sto nista isto nije,za to sto isti nisam.Da pojasnim,u zivotu mome postoje dva vremena,vreme pre nje,nje,prave zene,nje nulte tacke moga zivota,nje zbog koje je vreme stalo,zbog koje sam obrisao godiine i vreme posle nje,nje,prave zene,vreme u kojem samo odbrojavam godine cekajuci kraj.

Sve je isto a nista isto nije,ni ovaj prokleti naslon me zuljao ovako nije dok smo nas dvoje na njemu sedeli,prokleti vetar nije ovako jako duvaon tada kao danas,ruke moje hladne nisu ovako kao danas bile dok sam njene tople dlanove u njima drzao,ljubio.Nista isto nije posle nje,zene,prave zene,nulte tacke zivota moga.Sve posle nje je samo niz godina,broj prespavanih dana i noci,sve posle nje je bleda imitacija zivota.Sve posle nje je zivot a zivot nije,zivotom se zvati ne moze.

Zakljucak,nema ga,mozda i ne treba ni da ga bude,cemu on ako je posle nje,pouka,ne postoji,zakasnila je,dosla je posle nje,gubi na znacenju.Sve bitno,lepo,vazno dogodilo se u trenu provedenom sa njom,sa zenom,pravom i jedinom koju sam voleo.

Ako pozelite da me razumete,da vam ovo moje pisanje bude smisleno,pronadjite klupu u parku,sedite na njen naslon,onaj koji normalnima sluzi da ledja odmore,naslonite laktove na kolena,stavite obraze u dlanove i zagledajte se u zeleni tepih uokviren stablima.Videcete da je sve isto a nista isto nije.